Ћир | LatEng 

Srdjevdan.org      

 Srdjevdan.org

                Порекло, наслеђе, људи

Лакетићи из Дегрмена, Косаница

Породица Лакетић слави Срђевдан, а мала слава (преслава) им је Савиндан. Ова фамилија се 1882. године из Манастира Мораче (Ђуђевина) доселила у Дегрмен, срез Косанички, данас општина Куршумлија а до 1953. Косаничка Рача. Усмена предања Лакетића слажу се са етнологом Секулом Добричанином иако он наводи 1880. годину („Доња Морача. Живот и обичаји народни по традицији“, ЦАНУ, Титоград, 1984.). Етнолог Добричанин је у праву кад наводи 1880. годину пошто се родоначелник Лакетића у Дегрмену Лакета Трипковић, син Дмитра Васиљева те године одселио из Мораче. Међутим, на путу ка новом станишту једну годину је презимио код рођака Јанкетића у Горњем Липову а другу са фамилиом је провео у Кашевару код Прокупља. Међутим, тадашње власти (династија Обреновића) Лакетиној породици су за будуће станиште одредиле Дегрмен, на самој српско-турској граници, два километра северно до Мердара.

Досељавање

Тај крај (Топлица, Косаница и Горња Јабланица) је после српско-турског рата 1876. и одласком Турака и Арнаута опустео. Обреновићи су у та три среза насељавали становништво из Црне Горе, Санџака и Ибарског Колашина (Зубин Поток). Како би чвршће везали досељенике давали су им земљу и куће мухаџира (турски поданици) који су се пар година раније одселили на Косово. Поред Лакете Дмитрова тих година у Дегрмен и суседна села Мачју Стијену, Туларе, Реткоцер, Петриље, из обе Мораче доселили су се: Добричани, Бакићи, Марковићи, Меденице, Перишићи, Симоновићи, Јанкетићи, Ковијанићи. Драговићи, Дуловићи, Пековићи, Селићи, Ристовићи, Бојићи, као и доста фамилија из Роваца, Пипера, Васојевића. Братоножића, Куча, Бјелопавлића, итд.

Лакета Дмиров кад се доселио у Дегрмен имао је 71 годину. Сва четири његова сина, Милија, Ристо звани Бећо, Раде и Радун, били су ожењени још у Морачи. Најстарији Милија имао је сина Павла који је имао 12 година у време доласка у Дегрмен. Павле је из два брака имао три сина, Сава, једног од 1.300 каплара које су власти мобилисале почетком Првог светског рата. Саво је после преласка Албаније због болести био на опоравку у Бизерти (северни Тунис), а затим у Француској на школовању. Између два светска рата Саво је био иследник Војног суда а после Другог светског рата адвокат у Београду. Умро је децембра 1985. године. Отац Павле био је учесник Балканских и Првог светског рата од 1912. до 1918. године. Након демобилизације кући у Дегрмену није никога затекао. Павловог оца, мајку, жену и двоје женске деце због одмазде што су Лакетићи, који нису били мобилисани, учествовали у Топличком устанку 1917. године, окупатори Бугари су стрељали. Павле се поново оженио. Из другог брака има четири ђерке и два сина- Николу и Никодина. Никола живи у Дегремену а Никодин у Нишу. Први има два сина и четири ћерке а потоњи Мирослава и пет ђевојака.

Ристо, односно Бећо, други син по реду Лакете Дмирова имао је две ћерке и сина Александра. У оно време словио је  за најписменијег човека у Косаничком и Горњојабланичком срезу пошто је „изучио све школе у Манастиру Морача  код калуђера Симоновића“. У младости је био поп али због убиства био је под епитимиом (забраном свешеничког чинодејства). Године 1912. започео је изградњу цркве на породичном имању. Темеље храма Светих мученика Сергија и Вакха (Срђевдана) освештао је владика Призренски епископ Гаврило, касније мирополит Пећки и патријарх српски. То је, у ствари, прва црква на просторима Србије посвећена Срђевдану, а вероватно и једина. Изградња Срђевданске цркве, данас познатије као цркве попа Бећа Лакетића, с избијањем Балканских и Првог светског рата застала је па иако су били заокружени сви зидарски радови никад није завршена. Паралелно с изградњом цркве Бећов син Ацо био је у призренској Богословију, коју је завршио 1914. године.

По избијању Првог светског рата сви пунолетни Лакетићи су мобилисан осим Бећовог сина Александра и братанца Луке Радуновог, који је 1915. као хранилац породице изузет и демобилисан. Бећа и сина му Аца убили су Љумовићи (досељеници из Пипера који су се по доласку у Косаници презвали у Шћепановиће) и Вукашиновићи због крвне освете. Породично непријатељство (крвана освета) између Лакетића и пиперских породица Љумовића, Вукашиновића и Вучинића избило је 1893. и трајало је до 1921. године. После 12 жртава, пет Лакетића и седам на супротноиј страни, како наводи др Миливоје Перовић у монографији „Траговима крвне освете“, која је највећим делом фељтонизована у листу „Политика“ под истим наднасловом, новембра 1968. године, на иницијативу епископа Пећког владике Гаврила (Дожић) и владике Нишког Доситеја (Васић) Лука Радунов се „измирио на колијевци“ са Шћепановићима и окумио. Кумство са Шђепановићима после помирења није прекидано и данас траје тако да готово нема  Лукиних унука или праунука а да није крштењем или венчањем кумовао некоме из бројне фамилије Шћепановић.

Раде Лакетин имао је више синова али је само Божидар преживио. Остали синови су му страдали, два у Првом светском рату, а један у крвној освети. Раде је, како наводи породично предање и др Перовић у „Траговима крвне освете“ био заштитник породице, односно 11 година није спавао у кући. Ноћ је проводио у неколико савардака које су користили за стоку или кад су временске прилике дозвољавале по шуми, штитећи чељад и кућу од насртаја оних који су због освете атаковали на мушке главе Лакетића. Божидар Радев из два брака имао је 14 деце, из првог сина и две кћери, а из другог три кћери и осам синова. Шездесетих година, под старе дане, Божидар се одселио са фамилијом у Шимановце у Срему. Његово потомство из социјалних разлога раштркало се на све четири стране, па их има готово на свим континентима.

Радун Лакетин

Најмлађи Лакетин син Радун, роћен 1849. године у Ђуђевини, после школовања у Манастиру Морача оженио се од Меденица. У Морачи су му рођени Лука и Миливоје, а у Дегрмену Милован, а после његове погибије и посмрче – Ненад. По доласку у Косанички срез 1887. године изабран је за председника општине Косаничка Рача. Четири године касније поново је на изборима изабран. Годину касније у крвној освети убили су га Шћепановићи, а два месеца касније његова Станка је родила сина, којем су због „ненадане радости“ тадашњи кумови Стожонићи дали име Ненад. Лука је био ожењен од Ристовића из Горње Јабланице. У браку са Миљком имао је четири сина: Милорада (1908-1975), Данила (1910-1978), Светислава (1914-2007) и Милету (1920-1997). Милорад је у браку са Милосавом Томовић имао шест синова: Милутина-Муја (1931-2001) Драгутина, Радојицу, Новицу, Ратка и Слободана, од којих је једино жив Слободан, рођен 1946. године. Мујо је од 1958. године до доласка КФОР-а  живео у Подујеву на Косову. С доласком „међународних мировних снага“ са Космета је избегао у Васиљевац, село километар јужно од Дегрмена у које се његов отац Милорад 1943. године одселио. Данило је био ожењен од Меденица и са Дуњом је имао два сина Радосава и Зека и четири кћери, а Светислав је у браку са Радом Милачић имао седам кћери и сина Вука. Милета Лукин био је ожењен од Селића. Имао је две кћери и сина Тодора (1951-1977), који је погинуо у саобраћајној несрећи у Лозани.
Радунов трећи син Миловоје-Мињаш био је ожењен од Јовановића из Доње Мораче. Погинуо је на Солунском фронту и сахрањен је на гробљу у Зејтинлику код Солуна. На спомен обележју у спомен костурници српског гробља уписано је „наредник Миливоје Лакетић 1884-1917“. Имао је две ћерке и сина Драгомира. Остала два Радунова сина Милован и Ненад нису се женили. Милован (1887- 1912) после основне завршио је подофицирску школу и Војну академију. Потпоручники чин је због избијања Балканских ратова добио пола године пре завршетка академије. Погинуо је на Овчјем пољу 1912. у 25-тој години, у чину поручника. Милованове посмртне остатке са Овчјег поља донео је његов најстарији брат Лука у Дегрмен и сахранио у порти цркве коју је започео њихов стриц Бећо (види фотографију и спомен обележје). У епитафу на спомен обележју пише „Од браће брату којег убише небраћа Бугари“. Радунов син, посмрче Ненад, није се женио. Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата. Иако је 1915. због рањавања у борбама у одбрани Београда био трајно ослобођен војне обавезе, после опоравка, кад се српска војска повлачила са севера ка Косову, побегао је од куће и прикључио се Моравској дивизији. Након повлачења преко Албаније и опоравка на острву Лазуазу и Виду, распоређен је у Други гвоздени пук. Погинуо је 6. септембра 1918. године.

Судбина Бећове цркве

Црква Св. Сергија и Вакха у Дегрмену, Косанички срез
Недовршена црква Св. Сергија и Вакха у Дегрмену, Косаница (започета 1912. године)

Са прикупљањем финансијских средстава за изградњу цркве у Дегрмену, која је у то време била једини храм од Пролом Бање и Куршумлије до Приштине, Бећо је почео одмах по досељењу у Дегрмен. Грађевински материјал, камен, циглу, гвоздене упоре и дрвну граћу припремио је до 1911. године. Градња је започета 1912, томос (освећење) и благослов је дао владика Призренски Гаврило на Благовијести 6. априла исте године. Протомајстор и главни извођач био је Васо Дељанин из Куршумлије. Између Два светска рата Лакетићи су били десетковани ратом и у крвној освети. Ако се изузму Лука, Павле и његов Саво, било је 12 удовица и више од 40 сирочади, чији су очеви страдали у рату, крвној освети и у Топличком устанку, па је наставак радова чекао нека боља времена. Међутим, 1946. године Народни одбор рачански и срески комитет у Куршумлији донели су одлуку да се црква сруши како би се цигла искористила за изградњу школе. По сазнању да ће се црква срушити Лука је поднео приговор среском комитету. Тадашњи председник комитета у Куршумлији Радошин Рајовић, касније професор универзитета и судија Уставног суда Србије током осамдесетих година, показао је разумевање и уважио Лукин приговор. У образложењу одлуке о нерушењу цркве Св. Сергија и Вакха, Радошин Рајовић је навео да се  рушење односи на цркве које су изграђене после 1941. године, а не на оне које су затечене, односно раније изграђене. Ова црква била је на удару и приликом изградње магистралног пута Ниш-Приштина 1973. године. По првобитном пројекту који је од Куршумилије ка Подујеву ишао долином реке Косанице, Бећовој цркви је претило рушење пошто се налази десетак метара западно од речног корита Косанице, односно на зацртаном путном правцу. После неколико приговора црквене општине Раче Косаничке и правног заступника Српске православне цркве адвоката Вукоја Јоковића из Приштине, иначе свршеног богослова призренске Богословије, одступило се од првобитног плана. Изградњом полулука на том делу, пут се савија, па је  црква и ту претњу преживела. Крајем осамдесетих и током деведесетих година било је неколико иницијатива да се црква реновира и покрије. Пошто је тик уз магистрални пут којим се повезује централна Србија са Косометом, било је доста појединаца који су се интересовали и обећавали. Један од најгрлатијих потенцијалних протомајстора (градитеља) који је обећавао био је Богољуб Карић. По сазнању да је црква посвећена Срђевдану Димитрије Љиљак, директор Београдске банке у Приштини, чија је слава Срђевдан, уочи рата 1998. био је озбиљно загријан да пронађе донаторе како би се црква, која безмало стотину година одолева времену, иако непокривена, буде завршена. Међутим, бомбардовање и каснији погром Срба на Космету, осујетили су господина Љиљка и Лукиног праунука да заврше оно што су Срђевци у Србији започели почетком прошлог века.

За ову цркву због њеног надимка и легенди које су о Бећу Лакетићу присутне и мећу Албанцима у суседној Лабској долини, интересовали су се и Албанци. Наиме, међу њима је владало уверење да су Свети Сергије и Вакх родом из Албаније, те да их празнује само католичка црква, а да је њихов култ присутан код православних верника родом из Албаније. Наравно, иако албанско веровање нема никакво научно покриће у прилог тој тези, наводили су Бећов надимак па су годинама путници Албанци заустављали аутомобиле на паркиралиште недалеко од цркве, где је иначе изворска вода, и неретко улазили у цркву, остављајући ситне новчанице у црквеном наосу.

Крвно помирење

На наговор владике пећког Гаврила, Лука је пристао да се помири са онима који су му убили оца, стрица и три брата од стрица. За убеђивање друге стране био је задужен владика нишки Доситеј, пошто Шћепановићи нису прихватали да им се обрати владика Гаврило. Разлог за непримање владике Гаврила био је због сродства са Луком. Наиме, Лукина мајка је Меденица из Врујаца, из фамијије у којој је рођен Ђорђије Дожић-Меденица, у монаштву Гаврило. Умира је била по традиционалним обичајима који су вековима раније важили. „Окумили су се преко преврнуте мушке колијевке“, у којој је био Лукин најмлађи син Милета

 

Sv. Sergije i Vakho - Srdjevdan